СИНИША Ристић (59) је медицински феномен. Само два месеца после операције у болници "Драгиша Мишовић" на Дедињу, где му је кардиохирург Миодраг Перић, 2003. године уградио три бајпаса, уместо ленчарења и гутања силних таблета, окренуо се свакодневним пешачењима. Почео је освајањем километара до градских излетишта, затим се окомио на Лесковик и Озрен, да би се на крају сврстао међу господаре планинских врхова Јужне Америке, Азије и Африке.

"После операције нисам клонуо бројећи преостале дане. Наставио сам да живим сасвим нормално, као да се ништа није догодило" - каже Ристић. - "Кренуо сам у редовно пешачење. Мало помало повећавао сам километражу,  док се није усталила између пет и десет километара јутарњег брзог хода."

После првих тестова физичке спремности по Алексинцу и околини, овај успешни приватни предузетник, који је годинама, највећи део времена проводио у канцеларији, аутомобилу или на састанцима, кренуо је и на изазовније висине и на дуже стазе. Поред низа наших планина, кренуо је на оне у Италији, Француској, Шпанији.
"Нисам имао искуство о планинарењу. Тек шест месеци после уградње бајпаса, у мени се нешто преломило и одлучио сам да се поред свакодневног пешачења, пасионирано бавим и планинарством" - казује Ристић.

Супруга и две ћерке више су стрепели за његово здравље, али се испоставило да за то нису имале разлога, а Синишини подвизима диве се, не само доктор који га је оперисао, већ и многи други стручњаци у белим мантилима.

"Због добрих припрема и правилно спроведене аклиматизације пред освајање највиших врхова, ниједном касније нисам био у кризи. Многе колеге из експедиције су ме одвраћале од пута, гледајући са неповерењем и неверицом у мене, а испоставило се да нису могли да ме стигну на путу до циља" - истиче Ристић.

Последњи Синишин подвиг, био је 23. јануара, када се тачно у осам часова ујутру са још 23 одважна члана београдске експедиције ПД "Победа", попео на кров "Црног континента", Ухуру Пик 5.895 метара, највишу тачку Килиманџара, и победнички ускликнуо на локалном свахили језику: "Џамбо (добар дан), Африко !!! "

"Кажу да, обично, од три пењача на Килиманџаро, просечно један освоји Ухуру Пик, па онда можете да замислите какав смо ми масован подвиг остварили у Африци и с поносом истакли заставу нашег главног града" - каже Синиша, иначе, само по календарским годинама најстарији члан експедиције.

Пре Килиманџара, Синиша се у мају прошле године ломатао по врлетима Јужне Америке, попевши се на врх Паломани Пасо (5.200) на Андима, а октобра исте године досегао је висину Чукунг Рија (5.100) на Хималајима у Непалу. У оба случаја, такође, је био један од чланова експедиције београдске Победе. Од човека са три бајпаса, заиста превише.
 

АНДИ

Нa Синишу Ристића, посебан утисак је оставио Мачу Пикчу на Андима. Импресивно је било и купање у базену на надморској висини од 4.000 метара, где је температура напољу била минус седам, а воде 40 степени изнад нуле. На овој висини, пекло се и јагње на ражњу. Домаћини то раде тако што се јагње затрпа земљом и прекрије жаром од балеге. Колица за дрва плаћена су 40, док је јагње коштало 30 $.

ХИМАЛАЈА

НЕЗАОБИЛАЗНА човек за све експедиције које се последњих 40 година пењу на врхове Хималаја је свакако Шкотланђанин Хенри Тод. И Синиша се са њим спријатељио, баш као и остали чланови експедиције, и, како каже, права је људина, која је као водич свакоме максимално помагала, и нема експедиције која га не познаје ио њему не прича све у суперлативу.

Синиша Ристић наставља са свакодневним пешачењем до оближњих врхова надомак Алексинца припремајући се за нове планинарске походе. Неке врхове у Словенији ће освојити већ у 2011. години, али ту није крај.

Синиша је сигурно препознао основни смисао планинарења - Здрав и дуг живот.
Много је разлога да из овог искуства извучемо корисне поуке за наш живот.
Искористимо сваку прилику да се прошетамо до оближњих врхова и живот ће нам богато узвратити.